Četrnaestog februara u UK Vuk Stefanović Karadžić,
u produkciji udruženja Kulturocilin, premijerno je izvedena predstava
Kad je Niče plakao u režiji Gorana Jevtića.

Predstava Kad je Niče plakao inspirisana je istoimenim romanom Irvina Jaloma, jednog od najčitanijih savremenih svetskih pisaca.
U pitanju je priča o rađanju psihoanalize, o izdvajanju pojedinca iz mase, priča o susretu tri genijalna uma – Jozefa Brojera,
Sigmunda Frojda i Fridriha Ničea – susretu koji će promeniti savremeno razumevanje čoveka.

Goran Jevtić

Goran Jevtić (1978, Beograd) diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2001. godine, u klasi profesorke Biljane Mašić. Član je ansambla pozorišta Boško Buha u Beogradu. Učestvovao je na preko 60 domaćih i internacionalnih pozorišnih i filmskih festivala. Od 2012. godine radi kao docent na katedri za glumu Akademije umetnosti u Beogradu. Dobitnik je brojnih nacionalnih i internacionalnih nagrada za glumačka ostvarenja. Pre dve godine je režirao svoju prvu pozorišnu predstavu, ,,Kralj Ibi“ koja je postigla veliki uspeh kako u Srbiji, tako i u regionu. Predstava ,,Kralj Ibi“, je rađena po tekstu Alfreda Žarija, jednog od najzanimljivijih autora s pocetka XX veka, tvorca pata fizike, koji u sebi objedinjuje vodviljsko delo sa skaradnim, razuzdanim humorom, istovremeno uspevajući da jednim novim humorističkim postupkom pokaže surovu stranu ljudske prirode, što je bio značajan i prvi slučaj na svetskoj pozornici i u umetnosti uopšte. ,,Kad je Niče plakao“ je njegova druga režija predstave koja je nastala inspirisana istoimenim delom Irvina Jaloma, jednog od najčitanijih savremenih svetskih pisaca. Pored režije, Goran Jevtić u ovoj predstavi tumači i ulogu Fridriha Ničea.

REČ REDITELJA

Kao retko kada, dogodi se da jedan roman postane neprikosnoveni svetski bestseler, a da pritom ne izgubi svoj umetnički i intelektualni autoritet. Roman Irvina Yaloma je upravo to. Statistike kažu da je medju svetskom populacijom koja čita romane, svaki treći pročitao "KAD JE NIČE PLAKAO" , što ga svrstava u jedno od najpopularnijih dela ikada napisanih. Ovaj komad počinje molbom filozofkinje Lu Salome doktoru Brojeru, da primi na lečenje mladog i nepoznatog filozofa Fridriha Ničea. Problem je u tome što Niče neće pristati ako sazna da je upravo Lu urgirala na tome jer su odnedavno prekinuli sve odnose i ona smatra da je ona uzrok njegove patnje i narušenog zdravlja. Dr. Brojer nalazi način da se sretne sa Ničeom i počinju njihovi stalni susreti u kojima se polako odmotava gusto i teško razmrsivo klupko Ničeovih problema , strahova, nasledja, nerazjašnjenih porodičnih problema, ljubavnih nemogućnosti, strasti, filozofskih nedoumica i pitanja bez odgovora, jednom rečju svega sto čini život bilo koga od nas. Tokom tih seansi otkriva se podjednako zamršeni unutrašnji svet i samog doktora Brojera. I dok otkrivamo i tajne njegovog bića, koje ne sme da pokaže, kao ni slabosti jer je upravo on taj koji bi trebalo da leči, prisustvujemo uzbudljivom, gotovo trilerskom zapletu i preplitanju unutrašnjih borbi, koje vode katarzi ova dva blistava uma, čiji će rad promeniti tok istorije i uticati na živote svih nas. Tokom samih seansi radjaju se tehnike i ideje za lečenje koje ce kasnije biti artikulisane u ono što danas nazivamo psihoanalitički metod lečenja. Svedok ovog procesa je i mladi doktor Frojd, Brojerov saradnik koji polako uvidja plodonosnost i značaj "lečenju razgovorom" Pitanja koja čekaju svoj odgovor i traže ga u najskrivenijim kutovima naše podsvesti su ista ona pitanja koja muče svakog čoveka, dakle i svakog gledaoca. Odnos sa porodicom, traume, nasledja, u suprotnosti sa željama i osećanjima, moralne norme, društveni poredak koji nam je dalek, pitanja religioznosti, izdaje, snovi, značenja, strahovi, seksualnosti, besmisao...

REČ ASISTENTA REŽIJE

Kada imate ovako velike istorijske ličnosti i momente koji su menjali tok istorije, veoma lako zapadnete u samodovoljnost i hermetičnost koja nastane kao posledica želje da (po)kažete čim više, ali i kao posledica strahopoštovanja prema tako velikim figurama kao što su Brojer, Niče, Lu Salome. Mi smo krenuli drugim putem, tražeći ono najljudskije u tim velikim ljudima, pitajući se koji su ih unutrašnji psi gonili i po čemu mogu da budu naši savremenici. Iskonski sukob nagona i naučenih obrazaca, tj. ono šta će kasnije psihologija nazvati idom i superegom u fokusu je naše pažnje. Kako pronaći slobodu u društvu koje nameće standarde, kako kreirati sopstveni moralni kodeks i kako ne robovati dužnostima već izgraditi ono “ja”? Ta krucijalna pitanja kad-tad sustignu svakoga od nas, a naši glavni junaci na kraju predstave probijaju tzv. četvrti zid i postavljaju pitanje “da li je još neko za”. Voleli bismo kada bi naši gledaoci, voajerišući mozak doktora Brojera, pristali da ispitaju sopstveno biće. Predstava je zamišljena kao psihoanaliza nad Brojerom koja ima tendenciju da pređe na svakoga od nas. Kada bismo u tome uspeli, potvrdili bismo našu tezu da pravimo predstavu angažovanu po pitanju čoveka, a ne dnevne politike. Kakva bi to bila radost za sve nas! Želimo vam da uživate u predstavi bar delom onoliko koliko smo mi praveći ju i zadirući u sopstvene dubine svesti i podsvesti




Predstavu podržali